Nije to sve tako kako izgleda. Svi ti hitovi i frljanje s ciframa.
Dve, ili tri hiljade. I kakva je to kafanska bina od 15 metara. Uostalom, šta je to Koop? Pa to je ona grupica alternativno obučenih ljudi sa severa. Jeste, pivo se čekalo predugo. Jedo bure i tri pacijenta za Tuborg šankom. I preprodavali su. I svirka je kasnila dozlaboga. I cela ta situacija oko zvuka na početku. Dobro, nije bio ni pun sat. Sada pričamo o bendu koji ima 3 albuma i par hitova. Ali bilo je radosno i lepo. Pa taj stajling. Delovalo je da nas vole. Vredi 600 dinara? Duplo više.
Pet, šest hiljada. I opet taj nesrećni Tuborg: toplo pivo a topla i voda. Ko zna gde se taj zgodni baja sa ulaznice, Cristophe Le Friant aka Chris the French Kiss, skrivao tih par sati. Ipak, za njega se znalo da kasni, valjda je takav čovek. Nećemo o vrućini i znoju, to je erotika mase. Svi ti zalepljeni ljudi i feromoni u vazduhu. Odradio? Ali pošteno, za svih 1200 dinara.
Sto, deset, dvadeset hiljada. Bina veličine stadiona. Oraganizacija - svaka čast. Došao sam kolima popodne. Za sat i nešto, put sasvim prohodan. Rad bull hladan, pivo hladno. I kao tinejdžer radostan i poletan, iako sam ustao u 8, imao dosta obaveza i prezentaciju, nekako se izvukao s poslao i celo prepodne se ganjao oko organizacije. A onda, sat vremena kašnjenje. Hajde, svi kansne, pa .. Mada tih sat u masi sa dve devojke i Indusom, a okolo dosta stoke (ok, ok, rok koncert) nikako nije kao čekanje uz chillout đuskanje. I ajde počeše, u poečtku je obećavalo. Par stvari je zagrejalo masu. A zatim .. jedan bis, i kupi prnje. 70 minuta. Bend koji svira skoro četvrt veka, sa dvocifrenim brojem hitova.
Ko vas jebe. Svriamo šta hoćemo i koliko hoćemo.
'Ajmo sad u blato, da imamo po čemu da pamtimo koncert.
Dve, ili tri hiljade. I kakva je to kafanska bina od 15 metara. Uostalom, šta je to Koop? Pa to je ona grupica alternativno obučenih ljudi sa severa. Jeste, pivo se čekalo predugo. Jedo bure i tri pacijenta za Tuborg šankom. I preprodavali su. I svirka je kasnila dozlaboga. I cela ta situacija oko zvuka na početku. Dobro, nije bio ni pun sat. Sada pričamo o bendu koji ima 3 albuma i par hitova. Ali bilo je radosno i lepo. Pa taj stajling. Delovalo je da nas vole. Vredi 600 dinara? Duplo više.
Pet, šest hiljada. I opet taj nesrećni Tuborg: toplo pivo a topla i voda. Ko zna gde se taj zgodni baja sa ulaznice, Cristophe Le Friant aka Chris the French Kiss, skrivao tih par sati. Ipak, za njega se znalo da kasni, valjda je takav čovek. Nećemo o vrućini i znoju, to je erotika mase. Svi ti zalepljeni ljudi i feromoni u vazduhu. Odradio? Ali pošteno, za svih 1200 dinara.
Sto, deset, dvadeset hiljada. Bina veličine stadiona. Oraganizacija - svaka čast. Došao sam kolima popodne. Za sat i nešto, put sasvim prohodan. Rad bull hladan, pivo hladno. I kao tinejdžer radostan i poletan, iako sam ustao u 8, imao dosta obaveza i prezentaciju, nekako se izvukao s poslao i celo prepodne se ganjao oko organizacije. A onda, sat vremena kašnjenje. Hajde, svi kansne, pa .. Mada tih sat u masi sa dve devojke i Indusom, a okolo dosta stoke (ok, ok, rok koncert) nikako nije kao čekanje uz chillout đuskanje. I ajde počeše, u poečtku je obećavalo. Par stvari je zagrejalo masu. A zatim .. jedan bis, i kupi prnje. 70 minuta. Bend koji svira skoro četvrt veka, sa dvocifrenim brojem hitova.
Ko vas jebe. Svriamo šta hoćemo i koliko hoćemo.
'Ajmo sad u blato, da imamo po čemu da pamtimo koncert.
