Dudo, tebe volim ludo, tebe želim Dudo, Dudo

Pomoz' bog braćo i sestrice drage. I mile. Kao red je da se ispričam za pauzu, al' k'o da je to, dokurca, bitno. Elem, kao što je očito, preživeo sam kojekakve biblijske muke i eto, ne mogu da puzim, al mogu da guzim. Ali to je sporedno, glavno je da mogu da ločem.I think I'm dumb, or maybe just happy.

Za one koji su prepoznali naslov - da, poštujem i cenim g-dina Ljubišu Stojanovića Luisa, ali to nije tema. Tema je Duda. Ja lično imam mnogo razloga da volim Dudu, a i ako nemam, opet je volim. Duda je radost. Svaki put kada vidim Dudu, u letnjem, ili prolećnom izdanju, mene oblije neka milina i obuzme me blagost. Treba primetiti da je Duda najlepša kada je malko naoštrena, kada nema višak, a ni manjak kilograma. Gledanje Dude jeste velika radost. Ali ta radost je samo uvod u fabulu. Duda, iako ima želju da je gledam, sama po sebi traži više od mene, da joj priđem, da je taknem (Takni me takni, polako se primakni, nežno dodirni, đavole nemirni). Kada dodirnem Dudu, mozak ide u ler pod dejstvom Dudinog zračenja čija blagotvornost se ne da porediti sa bilo čime poznatim. Duda je zapravo esencija pozitivne energije. Maženje Dude efektivno omogućava da sva divna bela magija Dude obuzme mene i dovede osećaje i um u stanje pornićarske levitacije. Duda poebno lepo reaguje kada je isotvremeno mazim i grickam, uz prigodno tepanje (bez patetike i bebpskog tepanja, prigodno uz malo bezobrazluka). Srećna Duda je uvod u veselje, ali i samo usrećavanje Dude je nagrada sama po sebi.