Take me to the river

Neka zajebana nedelja, mesec. Ili je to Marfijev zakon: kad misliš da nije gužva i hoćeš da počneš projekat, momentalno se stvori gužva a projekat ostane skicirana ideja. Ali istini za volju, dok sam imao vremena za projekat dangubio sam po kojekakvim promocijama, brbljao i bockao na čačkalicu. Najopuštenije je bilo na CorelDraw X4, a Infostud je imao najbolju klopu. Nije baš sve bilo mlaćenje IT slame: potrefio sam i dve predstave - Supermarket i Tako je moralo biti.

Prva je moderna komedija-tragedija (Biljana Srbljanović) a druga klasična tragedija (Nušić) ali se nekako svode na istu priču koja se inače rado gusla svuda: srozavanje. Nušićevi junaci daju sve od sebe da se izvuku i ako svesno tonu još dublje dok Biljanini samo zapteljavaju u svojoj bezizlaznoj pasivnosti. Ne znam zašto se Supermarket opisuje kao šokantan, nije ništa šokantniji od svakodnevne realnosti. Preporuke? Nisam ostao bez daha, ali ko voli pozorište neće da pogreši.

I po stoti put kažem neću da izlazim vikendima (a ne mogu preko nedelje). Ovaj grad je stvarno pretrpan i ovo više nije u redu. Ispašće da hejtujem provinciju ali nije to. Decentralizacija mora da počne, mora da bude fakulteta u proviniciji i fabrika i sav taj melos i pučanstvo da lepo ostaje gde im je mesto. Dokle više s konja na magarca pa magarcem u Beograd. Imam flešbek devedesete, napadaju narodnjaci iz klubova i splavova, centar je pretrpan ne mogu po kafu da izađem a da se ne guram kao u Tramvaju. Na kafu i ne mogu da sednem, Kofi drim je konstantno okupiran, pokupim kafe i bežim. Izletim s posla da nešto kupim krpica u centru a ono sve radnje pune - pa gde, jebote, i kad, taj narod zarađuje pare kad u sred radnog dana može da baza satima po Knezu i zakrčuje prodavnice!

Jel prodaje neko kuću u okolini grada?

Festić prolazi, kao što teče reka

Komšije Rumuni rade to iskusno. Potresno iskusno. Jeste da je film 4 meseca, 3 nedelje i 2 dana deo neke priče o istočnoveropskoj državi s kraja 80-tih, ali meni je to bilo potpuno van fokusa. Nešto što se vidi je uslovno rečeno siromaštvo, i lične sudbine devojaka. Priča može da se smesti i negde drugde a bude jednako konkretna. Predstaviti takvu (tešku) priču na tako jednostavn i efektan način, bez izazivanja (nepotrebnih) emocija nije lako. Izgrađeni karakteri su tako nekako bliski, imam utisak da ih poznajem i lako predviđam reakcije. Što je nije čudno: kad bi pričali srpski niko ne bi sumnjao da se to događa negde kod nas. Zaslužio sve nagrade.

Pa zatim neki novi Rusi. Zapravo jedan konkretan Rus, krajnje neobičan. Opet centralna priča zapravo nije tema, ali sad je stvar obrnuta. Prati se mladi demobilisani provincijalac koji dolazi u veliki (prljavi) grad – Moskvu. I ta reč će se kroz film ponovoiti, koliko shit u epizodi Sotuh Parka kada broje koliko su puta rekli shit. Ni ostatak srkipte nije drugačiji, ceo vokabular svih pričajućih glumaca čini negde oko 100 reči. Znači, prati se glavni link da bi se opisalo stanje u moskovskoj policiji. A stanje je kritično, i se panduri odazivaju na pištaljku (sjajno). Neka iskrivljena, bizarna verzija Forest Gampa. Interesantan film, pristojne uloge, ali ništa za pamćenje. Kremen.

Dobra gluma, profi gluma. Umirući drugari u Listi poseldnjih želja Džek Niklson i Morgan Frimen mudro su poprskali publiku doziranim emocijama, pristojnim humorom i dobrom dinamikom. Ipak, ja bih tu dublje kopao, grebao, brljao i otkrivao. Nekako je spakovano da bude odveć neutralno, kao da je zadatak bio da ni jedno tržište ne bude zatvoreno. Da li je previše holivudski, ili se moja i onako uvrnuta percepcija sve više krivi. Ali nije da ne drži pažnju. I nije da mi se nije svideo, i daleko od toga da nije za preporuku.

Ono što ću svakako duže pamtiti je berberin, pakleni berberin Svini Tod. Otišao sam na projekciju očekujući mnogo. Kad je film počeo, splasnula je histerija i očekivao sam samo nešto. Sporo, mračno, čudno. Kako uopšte drži pažnju s takvom dinamikom i osvetljenjem, nisam siguran. Ali zvuk, pakleni zvuk. Neponovljivo mračno, u svakom smislu, predivno mračno. Trenutak u kome se zabludeli (na happy end) navikli gledalac ponada nečemu lepom kao začinu, rastavlja se najsitnije komadiće i pršti na sve strane. Šiklja. Prska. Šišti. Bolesni rekvijem sreći za decu novog milenijuma. Izašao sam potpuno omađijan.

Bio je i jedan promašaj, švedski film Ti što živiš. Bio mi zanimljiv opis, a ispade nešto vrlo dosadno i van okvira mog poimanja.

Ko kaže da je ponedeljak

Zima se predala bez borbe: sunce je rasteralo oblake i grad je sijao u proziroj maglici smoga. Kakav divan beogradski prolećni smrad, mislio je dok je čekao autobus. Posle dugo vremena stvarno se odmorio preko vikenda pa je ispunjen pozitivnom energijom obukao ponedeljak kao prolećnu jaknicu. Da li ovi ljudi uvek ovako izgledaju? U ušima su mu odzvanjali Drunksouls dok su se putnici-mrgudi gurali da izađu. Biće da su oni isti: danas on nije bio putnik, bio je neko drugi. Bistre misli za novi sunčani ponedeljak, ribice sa susamom i mirisna jacobs kafa, jedan običan, neponovljiv, neprocenjiv trenutak. Tako je komplikovana, zahtevna i obavezujuća sreća posrnula pred jednostavnom, skromnom i lakom bezbrižnošću: pobeda jednog kratkog trenutka nad celom istorijom vremena i prostora.

Telefon ga je vratio na zemlju. "Ok, u redu, nema problema". Danas valja sve raditi s lakoćom, mislio je. Danas dolazi televizija, firma će biti emitovana u etar. Ali ne i on. On je uvek po strani: ne mora da govori za medije, moze da nosi džins i patike, ne mora da se brije petkom (pa ni ostalim danima, ali ipak). Dok se pi-ar kolegice bave odnosima s javnočću on ce pisati sitnu knjigu, tzv. knjigicu. Pisaće NN, hip-hop pozerki čarobnog osmeha. Pokušaće da joj objasni brzinu, posledicu eskpanzije svemira od trenutka postojanja. Vreme i prostor, koji se zajedno šire od početka svega*, stvarajući svet nastao na slučajnosti i tvoreći jedan sitan trenutak vremena, apsolutno spor i neprimetan za svemir, dugačak za njega a kratak za NN.