Draga Doktorice,

Obavešten sam o nesrećnom slučaju koji vas je zadesio. Nadam se da će slomljeni nokat brzo porasti. U najgorem, nadam se da lokalni bjuti centar radi dobre nadogradnje. Želeli ste da vam pišem, nešto lepo, sasvim verovatno. Ipak, lepota je u oku posmatrača, a ja ne želim da vas posmatram. Opijanje gledanjem tuđih žena je odveć neprikladno.

Dakle, ovo biti lepo neće, bar kako ja posmatram. Nadam se da vam je vreme provedeno sa mnom bilo zabavno. Da, trudio sam se da vas zabavim; ne mogu reći da i vi mene niste jednako zabavljali. Bar u početku. Zabava, kao i sve drugo, propada bez inovacija. Vi ste odlučili da iste ne unosite, što naš mali krasni talk-show privodi kraju. O, jasno je meni, vi bi ste pokušali da izvučete još malo zabave. Možda bih vas i zabavljao, ali elan nestaje. Zabavljam samo ljude koje volim - ne zato što sam odlučio, već mi je takav softver. O vama, doktorice draga, sve najlepše - vrlo ste lepi, bistri i prkatični, poznajete sveta. Ne bih vas ni zabavljao da nemate sasvim vanserijske kvalitete. Ipak, shvatio sam da pravite račun tako da dajete manje nego što uzimate. Nije mi jasno zašto taj unutrašnji sebičluk. Čovek je prilično zatvoren sistem, i možete dobiti samo ono što dajete, spolja postoje samo stimulansi.

Ali, ne bih da se bavim nekim grdnim mudrovanjem. I onako mislim da sam više lep nego pametan, čisto iz prkosa poretku stvari. Zapravo htedoh reći, ne želim više stimulanse od vas. Ni zabavne komentare, ni mudre dijaloge, ni bajne sise, ni divan osmeh. Sve je to ipak ambalaža, a unutra, čini mi se, nije to sa slike. Ili grešim? Jel' vreme da odjavimo emisiju?

Best regards,
--m.