Ko kaže da je ponedeljak

Zima se predala bez borbe: sunce je rasteralo oblake i grad je sijao u proziroj maglici smoga. Kakav divan beogradski prolećni smrad, mislio je dok je čekao autobus. Posle dugo vremena stvarno se odmorio preko vikenda pa je ispunjen pozitivnom energijom obukao ponedeljak kao prolećnu jaknicu. Da li ovi ljudi uvek ovako izgledaju? U ušima su mu odzvanjali Drunksouls dok su se putnici-mrgudi gurali da izađu. Biće da su oni isti: danas on nije bio putnik, bio je neko drugi. Bistre misli za novi sunčani ponedeljak, ribice sa susamom i mirisna jacobs kafa, jedan običan, neponovljiv, neprocenjiv trenutak. Tako je komplikovana, zahtevna i obavezujuća sreća posrnula pred jednostavnom, skromnom i lakom bezbrižnošću: pobeda jednog kratkog trenutka nad celom istorijom vremena i prostora.

Telefon ga je vratio na zemlju. "Ok, u redu, nema problema". Danas valja sve raditi s lakoćom, mislio je. Danas dolazi televizija, firma će biti emitovana u etar. Ali ne i on. On je uvek po strani: ne mora da govori za medije, moze da nosi džins i patike, ne mora da se brije petkom (pa ni ostalim danima, ali ipak). Dok se pi-ar kolegice bave odnosima s javnočću on ce pisati sitnu knjigu, tzv. knjigicu. Pisaće NN, hip-hop pozerki čarobnog osmeha. Pokušaće da joj objasni brzinu, posledicu eskpanzije svemira od trenutka postojanja. Vreme i prostor, koji se zajedno šire od početka svega*, stvarajući svet nastao na slučajnosti i tvoreći jedan sitan trenutak vremena, apsolutno spor i neprimetan za svemir, dugačak za njega a kratak za NN.