Komšije Rumuni rade to iskusno. Potresno iskusno. Jeste da je film 4 meseca, 3 nedelje i 2 dana deo neke priče o istočnoveropskoj državi s kraja 80-tih, ali meni je to bilo potpuno van fokusa. Nešto što se vidi je uslovno rečeno siromaštvo, i lične sudbine devojaka. Priča može da se smesti i negde drugde a bude jednako konkretna. Predstaviti takvu (tešku) priču na tako jednostavn i efektan način, bez izazivanja (nepotrebnih) emocija nije lako. Izgrađeni karakteri su tako nekako bliski, imam utisak da ih poznajem i lako predviđam reakcije. Što je nije čudno: kad bi pričali srpski niko ne bi sumnjao da se to događa negde kod nas. Zaslužio sve nagrade.
Pa zatim neki novi Rusi. Zapravo jedan konkretan Rus, krajnje neobičan. Opet centralna priča zapravo nije tema, ali sad je stvar obrnuta. Prati se mladi demobilisani provincijalac koji dolazi u veliki (prljavi) grad – Moskvu. I ta reč će se kroz film ponovoiti, koliko shit u epizodi Sotuh Parka kada broje koliko su puta rekli shit. Ni ostatak srkipte nije drugačiji, ceo vokabular svih pričajućih glumaca čini negde oko 100 reči. Znači, prati se glavni link da bi se opisalo stanje u moskovskoj policiji. A stanje je kritično, i se panduri odazivaju na pištaljku (sjajno). Neka iskrivljena, bizarna verzija Forest Gampa. Interesantan film, pristojne uloge, ali ništa za pamćenje. Kremen.
Dobra gluma, profi gluma. Umirući drugari u Listi poseldnjih želja Džek Niklson i Morgan Frimen mudro su poprskali publiku doziranim emocijama, pristojnim humorom i dobrom dinamikom. Ipak, ja bih tu dublje kopao, grebao, brljao i otkrivao. Nekako je spakovano da bude odveć neutralno, kao da je zadatak bio da ni jedno tržište ne bude zatvoreno. Da li je previše holivudski, ili se moja i onako uvrnuta percepcija sve više krivi. Ali nije da ne drži pažnju. I nije da mi se nije svideo, i daleko od toga da nije za preporuku.
Ono što ću svakako duže pamtiti je berberin, pakleni berberin Svini Tod. Otišao sam na projekciju očekujući mnogo. Kad je film počeo, splasnula je histerija i očekivao sam samo nešto. Sporo, mračno, čudno. Kako uopšte drži pažnju s takvom dinamikom i osvetljenjem, nisam siguran. Ali zvuk, pakleni zvuk. Neponovljivo mračno, u svakom smislu, predivno mračno. Trenutak u kome se zabludeli (na happy end) navikli gledalac ponada nečemu lepom kao začinu, rastavlja se najsitnije komadiće i pršti na sve strane. Šiklja. Prska. Šišti. Bolesni rekvijem sreći za decu novog milenijuma. Izašao sam potpuno omađijan.
Bio je i jedan promašaj, švedski film Ti što živiš. Bio mi zanimljiv opis, a ispade nešto vrlo dosadno i van okvira mog poimanja.
0 komentara:
Post a Comment