Achtung!

Benigni - La tigre e la neve
Lee - Brokeback Mountain
von Trier - Manderlay

Oh my God, it's full of ... marketing!

"Tako divna noć za puhanje" napisah jednom prijatelju večeras. Vala, jeste, temperatura 20C, vetar puha, a čak se vidi i poneka zvezda. Prgidono sasvim. Kad već spomenuh temperature, iskoristio bih ovu nepriliku da se zahvalim batici Andresu, što nam je podario praktičnu i logičnu celzijusovu skalu. Ovo pišem jer sam poslednjih dana imao potrebe da istražujem različite temperaturne prilike i grdno sam se mrštio svaki put kada dobijem podatke izražene isključivo u farenhajtima. U to ime se klanjam gosn Andresu Celzijusu a usput i metričkom sistemu. Nego elem. Umesto puhanja (dobro, nije da nisam) iskoristio sam veče da pogledam delo sedme umetnosti "Luther" (2003). Pre par dana sam takođe uživao u jednom, ne toliko umetničkom, ali vrlo znanstvenom delu "Cesky sen".

Film Luther, prilično logično, je inspirisan "likom i delom" Martina Luthera, reformatora katoličke crkve s početka 16. veka. Cesky sen (češki san) je diplomski film dvojice studenata iz Praga. Film prati autore u ulozi menadžera imaginarnog hipermarketa, od "priprema" do otvaranja istog. Jasno da na prvi pogled ovi filmovi nemaju ništa zajedničko, jedan je istorijski film s fokusom na orgnizaciju i ponašanje crkve, a drugi je dokumentarac na temu masovne komunikacije, medija i potrošačkog društva. Ipak, suštinski priča je vrlo slična: s jedne strane imamo potrebu ljudi da veruju "u neki bolji život" (raj) odnosno "u neki bolji život" (jeftinije consumer goods), što mu dođe vrlo blisko "raju" za kapitalističkog proletera. S druge strane, imamo ekipu koja (zlo)upotrebljava primarne potrebe prostog čoveka - u XVI veku reklamirajući "zastupanje" pred bogom za sitne novce, a u XXI - snabdevanje potrošnom robom za sitne novce. I mislim da nije pogrešno zaključiti da, ako postoji ekvivalent crkve XVI veka, to je korporacija XXI veka. Prvi element je naravno strah - verski, odnosno finansijki pakao, drugi vera - raj, odnosno bolje finansijsko stanje, treći socijalna prihvatljivost - dobar i predan vernik, odnosno, dobar i produktivan radnik, pa potreba za pripadnjem grupi - crkvi odnosno kompaniji, i tako dalje. Verovanje da je moguć otkup grehova za par zlatnika, odnosno, kupovina televizora za par dolara, plastično ilustruje tu vezu. Na kraju, reakcije prevarenih vernika kada im Luter otvara oči odnosno prevarenih kupaca kada shvate da hipermarket snova zapravo ne postoji, suštinki su iste, iako su praktične implikacije nešto drugačije, uglavnom zbog toga jer je potonja prevara bila ipak samo lagani eksperiment, bez konkretnih posledica po prevarene. Vredi videti oba filma, pa prosudite sami.

Dudo, tebe volim ludo, tebe želim Dudo, Dudo

Pomoz' bog braćo i sestrice drage. I mile. Kao red je da se ispričam za pauzu, al' k'o da je to, dokurca, bitno. Elem, kao što je očito, preživeo sam kojekakve biblijske muke i eto, ne mogu da puzim, al mogu da guzim. Ali to je sporedno, glavno je da mogu da ločem.I think I'm dumb, or maybe just happy.

Za one koji su prepoznali naslov - da, poštujem i cenim g-dina Ljubišu Stojanovića Luisa, ali to nije tema. Tema je Duda. Ja lično imam mnogo razloga da volim Dudu, a i ako nemam, opet je volim. Duda je radost. Svaki put kada vidim Dudu, u letnjem, ili prolećnom izdanju, mene oblije neka milina i obuzme me blagost. Treba primetiti da je Duda najlepša kada je malko naoštrena, kada nema višak, a ni manjak kilograma. Gledanje Dude jeste velika radost. Ali ta radost je samo uvod u fabulu. Duda, iako ima želju da je gledam, sama po sebi traži više od mene, da joj priđem, da je taknem (Takni me takni, polako se primakni, nežno dodirni, đavole nemirni). Kada dodirnem Dudu, mozak ide u ler pod dejstvom Dudinog zračenja čija blagotvornost se ne da porediti sa bilo čime poznatim. Duda je zapravo esencija pozitivne energije. Maženje Dude efektivno omogućava da sva divna bela magija Dude obuzme mene i dovede osećaje i um u stanje pornićarske levitacije. Duda poebno lepo reaguje kada je isotvremeno mazim i grickam, uz prigodno tepanje (bez patetike i bebpskog tepanja, prigodno uz malo bezobrazluka). Srećna Duda je uvod u veselje, ali i samo usrećavanje Dude je nagrada sama po sebi.

Genuine Windows Validation

Iako ovo nije tech blog, napraviću izuzetak pa objaviti jednu informaciju u tom smislu. Ponajviše zbog toga što se dosta ljudi požalilo proteklih nedelja kako zli Majkrosoft neće da im dadne zakpre. Elem, rešenje je više nego jednostavno: posle pokretanja "Windows Update" i izbora express/custom, dovoljno je da u address bar Internet explorera kopirate

javascript:void(window.g_sDisableWGACheck='all')

i lupite enter. Posle toga slobodno radite sve kako vam daje po redu. Skiniće se geniune check programčić, ali provera će biti preskočena.

PS. Novi blog zapisi kada se oporavim i unesem bar malo alkohola u svoj krvotok.

Usnio sam gej san

Probudih se nešto juče naprasno, i ostaše mi slike u radnoj memoriji. Obično mi treba vremena da se setim i šta sam radio sinoć, a o snovima da ne zborim. U tom trenutku mi se još spavalo poprilično, pa nijesam to jeba' ni %; krevet je mio, pa taman da sam usnio baba seru za ženu. Naspavah se ja, valda, prigodno, proskakutah po stančiću, kahwu srkno i duvana prhno. I vrati mi se san što usnio sam.

Recimo da san teče ovako (kažem recimo, jer snovi su slike, sve veze koje se javljaju konstruišemo umetanjem slika u šablone logike): Kuća nekih rođaka u provinciji, neka slava ili terevenka u tom smeru. Sledeća slika, soba sa strane, neki mlađi rođak i ja. Sedimo, tišina. Sledeća, rođak se perverzno smeška, tišina, izraz lica sve govori. Sledeća, obavljam blowjob. Konec.

Na prvi pogled sam latentni neostvareni homić (gay, peder, faggot), ne bunim se, tko zna možda je i tako, al' sumnjam. Ako malo dublje uđemo u simboliku ovih slika, možemo doći do zanimljivijih rezltata no što je ofucana gej pričica. Počevši od slike terevenke, koja bi mogla da simbolizuje okupljanje, verovatno raznih elemenata moje ličnosti, koji pokušavaju da se saberu po nekoj prirodnoj inerciji. Slobodan sam da zaključim da je moja ličnost nesređena i nejedinstvena, i da iz nekog razloga, ili prirodno, teži sinhronizaciji. Jedino što nisam siguran, da li je usklađivanje stvarno potrebno i zdravo, ili se javlja usled prirodnih sila ili bioloških i socioloških potreba. U drugoj slici se direktno součavam sa onim delom ličnosti koji, u tom trenutku, predstavlja rastrzanu podsvest. Trenutak susreta tj. primanja k znanju da postoji druga strana(e) moje ličnosti. Sledeća slika je izazivanje, pokušaj da se isposluje sinhronizacija, navodno time što će podsvest (nesređeni elemenati ličnosti) udovljiti strani svesnog razuma. Ona se nudi, otvoreno. Na kraju, svesni razum popušta u nadi da će zadovoljiti svoje potrebe, ali zapravo podsvest dobija zadovoljštinu i svesni razum se njoj priklanja. Ostaje samo dilema, da li je time zadovoljen i svesni razum, ili je postao žrtva podsvesti. Drugi scenarijo me malo plaši.